BOŽE GDE SI

“Gde si, Bože gde si?
Crni se dani ređaju u nizu,
šta još treba da se desi?
Tako daleko, a tako, tako blizu.”

Otišla u aut zelena planeta,
bolesti love i mlade i stare,
sve i svašta ovom Zemljom šeta,
apoteke rade bolje od pekare.

Bolesna deca, muškarci i žene,
svako proklinje bolesti i kune,
sve polako umire i vene,
škole nam prazne a bolnice pune.


A bolesti teške, obično bez leka,
niko više ne zna šta da radi,
od stručnjaka svako na lekove čeka,
i polako živi u veri i nadi.


A lekove niko nikako da nađe,
svaki pacijent ko izgubljen luta,
gubi se vera, nastaje beznađe,
pa se pije svašta i šta stigne guta.

Izbodene vene kao narkomani,
navikli su ljudi stalno da se bodu.
u bolnicu uđu ne daju im vani,
sa pitanjem čekaju kada će da odu.

I dok tako mi brojimo dane,
ono što se desi mora i da prođe,
svako od nas čeka da mu svane,
i da jednog dana pravi lek nam dođe.

Zato ljudi živite u nadi,
svako novo jutro početak je novi,
sve što možeš životu ukradi,
verujte u Boga, ostvariće se snovi.

“Za jedan dan desilo se trista,
ova glava više nikad neće biti ista.
Za jedan dan desilo se trista,
ova Zemlja više nikad neće biti ista.

Gde si, Bože gde si?
Crni se dani ređaju u nizu,
šta još treba da se desi?
Tako daleko, a tako, tako blizu.”

 

Dejan Simonović – Deki

2018-02-26T13:13:10+00:00

Leave A Comment

six − 3 =