Jeste li citali roman ” Na korak do ludila”? Nisam ni ja, jer nije ni napisan, ali ja cu ga napisati. Trpim ove promene, mislim na vremenske, ne na ove politicke i ekonomske, sto ce da nam povecaju penzije, ali brate ne mogu vise. Noge otisle u aut, sve me zivo boli, misici, zglobovi, glava, a tek napetost i nervoza. Moji me ne pitaju nista, zaobilaze me u velikom krugu, da ne bi doslo do krvoprolica. Amputirana ruka je hladna kao led, utrnula i boli. I ako je hladno bezim iz kuce i zatvorenog prostora, i pored problema sa nogama idem da prosetam. Ali i tamo nije mnogo bolje. Jedino mi preostaje da posetim malo psihijatriju. Kako bi mi se pacijenti obradovali, a tek kako bi se lepo druzili, milina jedna. Imam osecaj da mi promaja duva kroz usi, mravi mile nervima, a organi rotiraju u organizmu. Ne, nisam suicidan, ne dolaze mi misli da se ubijem, pre mi dodje da nekoga ubijem, samo ne znam koga. Ja mozda jesam lud, ali nisam blesav. Sve to je kazu na vreme. Pa daj neka udari neko nevrememe, tornado, tajfun, cunami sa Velike Morave, zemljotres ne mora, imam ga u glavi, mozda mi bude bolje. Sva sreca sto imam problem sa mozgom, zamislite da imam problem sa krajnicima, sta bi tek onda bilo. Ali sta je tu je, ja sam svestan da niko nije kriv zbog toga sto mi se dogadja, procice, pa ce ponovo doci i sve tako do … E pa to ne mogu da vam kazem, jer nisam ovlascen da dajem takve informacije. Jedno je sigurno, kada je lose vreme nista me ne pitajte i za svaki slucaj idite sa druge strane ulice, tada ne odgovaram za svoje postupke. Tek sad vidim koliko je Carls Bukovski bio pametan covek, a svi su mislili da je lud. Samo jedna tanka linija deli ludaka od genija, tako da mi je sve jedno gde pripadam.
Vaš Dejan Simonović Deki
Leave A Comment