OPET MI SE BUDI TUGA

Idemo do dna, tuga, multipla i ja.

Ujutru rano ustajem, iako kasno ležem jer ne mogu da spavam. Obično u četri, pola pet, ako popijem sanval, spavam i do pet, tih pola sata mi mnogo znače u životu, em sam uništio nekoliko moždanih ćelija, em nisam spavao duže, zato i izbegavam da ga pijem. Skuvam kafu i izađem napolje na terasu, prijatno je, malo sveže, mir i tišina, čuje se po neka ptica, valjda radi u prvu smenu pa je poranila. Svi spavaju, nigde nikoga da vidim, nema čak ni muva i komaraca, verovatno su sinoć radili do kasno, umorni, pa i oni spavaju. Ali kada dođe veče, toliko su napadni, uporni i dosadni da je prosto neverovatno. Koliko ih jurim i teram od sebe, toliko su više napadni. Najviše mrzim kada mi muva dođe na uvo i počne da zuji, kako zna gde mi je uvo i čemu ono služi. Da joj je bar neka pesma pada je pustim da mi peva na uvce, ali ne, ja ne slušam tu vrstu muzike, nažalost.
Pijem kafu, slušam tišinu koju narušava hrkanje mog oca, možda zato i nema komaraca, gledam tužnu travu u dvorištu bez rose, dva leptira koji plešu tango argentino, na svoj način. I dalje mi je loše, ali se, kao, osećam malo bolje, simptomi su manje izraženi. Dok pijem kafu ruka mi se trese, pa pazim da je ne prospem i napravim neku fleku, jer trošimo više veniša nego deterdženta. 
Kad popijem kafu popijem terapiju da što pre počne da deluje, jer znam da će dan biti paklen, kao u filmu Paklene ulice. Idem da prošetam, koliko mogu, dok je još sveže. U putu sretnem mužjaka kornjače kako juri za ženkom, hoće da je smuva, ali ona mu beži, ne želi da pomisli kako je laka ženska. Po neki fazan izleti kao iz katapulta i ponovo sleti u neko žbunje. Zec istrči, krene levo pa desno, mislim da ni on ne zna gde je i zašto krenuo. Počinje sunce da izgreva sa istoka. Prvo proviri iznad brda da izvidi kakva je situacija na terenu, kada se uveri da je sve u redu počinje opuśteno i slobodno da izlazi, najavljujući ” lep “, topao, tj. vreo dan. Odmah počije da peče, zagreva još neohlađenu zemlju, asfalt i beton. Ni jednog oblaka nema kao da su uhvatili strah pa ne smeju da se pojave. Vraćam se kući. Kako dan odmiče stanje bolesti se sve više pogoršava. Nervoza, napetost, tremori, grčevi u nogama, žmarci ispod kože, iskre ispred očiju, dok pišem više brišem nego što napišem pravilno, drhtim, tresem se kao otrovan pacov, promašujem slova, neka gutam, neka dodajem gde ne treba, i ko stavi slovo Z iznad zareza, sve mi smeta. Poremećaj emotivnog stanja dolazi do izražaja, malo više.
Opet mi se budi tuga, tuga najveća, koju nosi sneg s planina, vetar ravnica. Pokušavam da čitam, ali ne ide, jedem i idem da odspavam malo, pet, šest sati. Kada se probudim ne znam da li je jutro ili dan, ne znam gde sam, da li sam budan ili sanjam, kao da sam preživeo nuklearni rat. Moji me zaobilaze u širokom luku, , niko me ne pita ništa dok ne dođem sebi. Teturam, hvatam se za nameštaj dok odem nekako do kupatila i istuširam se. Za to vreme majka skuva kafu, ćutimo i pijemo. Šta da me pita, kako sam? Pa zna, nikako.
Kad dođe veče opet malo u šetnju, vučem se kao creva, opet muve sa svojim orkestrom za svadbe i sahrane. Komarci rade punom parom, da Bogda pocrkali, nikad se ne najeli, što ne dobiju neku autoimunu bolest, rak ih pojeo. Vraćam se kao iz rata kući. Večeram, popijem terapiju i opet duga i naporna noć. 
Idemo do dna, tuga, multipla i ja.
Ali proćiće i to, znam, sve prođe, pre ili kasnije, obično kasnije. Biću opet onaj isti Deki, mada, ja sam i sad pozitivan, pišem, sa malo gramatičkih propusta, ali pišem, šalim se kao da mi nije ništa, lažem sebe, a jeste mi svašta. Izdržaću, nije mi ni prvi ni poslednji put, svestan sam toga. A tu ste i vi, moji prijatelji, drage i voljene osobe, vi koji imate iste probleme, koji mi dajete podršku da se borim. Hvala vam na tome. Idemo dalje!

Autor: Dejan Deki Simonović

2017-10-12T11:08:00+00:00

2 komentara

  1. Krešimir Zimšek 5. kolovoza 2017. at 20:37 - Reply

    Žalosno je to da nam ne daju da se izliječimo a pričaju bajke i laži.”NAŠA MAJKA” u crvenom kaputiču,ona se brine za nas,da nas bude što manje,jer sad smo trošak a dok smo davali,svi su ljubav iskazivali,tapšali,ovo su naši branitelji.E pa odite kod svoje referentice,prvo se sagnite,jer nas gledaju preko nišana a traljave ruke lako opale.Ne znam kako se pogledaju u ogledalo,zar ne znaju da će iz ogledala izači ruka i primiti vas.

    • Minja 6. kolovoza 2017. at 7:09 - Reply

      Zato se moramo boriti i ne odustajati. Zaslužujemo poštovanje, jer zamisli, I MI SMO LJUDI!

Leave A Comment

one × four =

NUOVAMENTE MI SI RISVEGLIA LA TRISTEZZA

Idemo do dna, tuga, multipla i ja. (više…)

2017-10-12T09:36:17+00:00

Leave A Comment

two × 1 =