Sivilo

 

Miris kiše
mutne nabujale vode,
teško se diše
sumorno vreme tihi ubica,
nikako da ode,
sve sama snuždena lica
po zemlji hode.

Dani tmurni
magloviti i sivi
ljudi svi mamurni
otvorenih usta za vazduhom zevaju,
jedva da su živi
samo još ptice pevaju
dok voda plivi.

Sunce je nestalo
kao pred smak sveta
sve zamrlo i prestalo,
hvata ludilo, razum se gubi,
gde je ona zelena planeta,
sivilo u pojam ubi,
u blatu po neki trag deteta.

 

 

Dejan Simonović – Deki

2018-03-08T12:07:47+00:00

Leave A Comment

three × two =