SMETLIŠTE DUŠE MOJE

 

Ako zaroniš dovoljno duboko
u moje varljivo oko,
videćeš haos i tamu u duši,
senke što lutaju umesto mene,
nazidane blokove želja gore visoko
kulu od karata koja se ruši,
razbacane svuda stare uspomene,
patnju i bol složene na gomile
i kese smeća zaboravljene,
godine što su snagu mi slomile
i jedno stablo što cvili i vene.

Videćeš srce što umorno kuca
na snu od leda koji pod njim puca,
k’o davljenik vapi da vazduh uhvati
i pesnika jednog što drhti i muca
dok lete minuti i sati,
gleda i čeka kad će da stane,
iz čarobne lampe duha još jednog
što je istrošio želje u minule dane,
poderanog u ritama, jadnog i bednog
sa jednom željom, samo da svane.

Kada izađeš znaćeš šta u sebi nosim
zašto za mrvu sreće k’o slepac prosim,
koliki vučem teret i muke
sa kakvim se demonima borim,
zašto se tresem i drhte mi ruke,
kako još uvek svemu prkosim
proklet da u večnoj vatri pakla gorim,
indigo dete što sve vidi i zna
koje svakome može sreću da da,
po kodeksu jedino baš sebi nesme,
možda ćeš razumeti šta ti govorim
sreća su moja ti, priče i pesme.

Dejan Deki Simonović

2018-02-28T19:22:37+00:00

Leave A Comment

3 + 15 =