VOLIM ŽIVOT

“Ovo je vreme kad se uči, slovo po slovo, reč po reč,
sedi mali tu je tvoj dom, daleko su Istambul i Beč”.


Volim ljude oko sebe, i dobre i loše, dobre zato što su dobri i neiskvareni, osećajni, emotivni, uvek spremni da pomognu, a loše, njih volim zato što se nadam da će jednog dana postati bolji, možda, nekada… Volim svoju decu, porodicu, rođake, moje verne prijatelje, moje saborce koji su uvek tu kada mi je teško, da me podrže,  daju savet, reči utehe, veru i nadu, jer me razumeju, jer i oni prolaze kroz sve te teške trenutke i kojima i ja uzvraćam istom merom, izahvalan sam im na tome. Nikoga ne mrzim, nikome ne želim zlo, mada su mi mnogi za dobro vratili loše, ali ih ipak ne mrzim, opraštam ali ne zaboravljam, tako sam vaspitan. Možda i nije to baš najbolje, ali ima
ko o tome brine i ko je zadužen  da sudi, ja nisam ni sudija, ni porota, a ni egzekutor, ja sam čovek.
Volim prirodu koja me okružuje, ona me smiruje, dok šetam uključe mi se sva čula, te mi daje snagu i energiju da idem dalje, da se borim za svoje parče neba, da prebrodim teške trenutke, daje mi inspiraciju i volju za životom. Priroda je najbolji slušalac, ne moraš ništa da
kažeš a ona sve čuje, čita ti misli i razume te.
Volim svoje knjige, koje čitam i kuujem dopunjujući svoju kolekciju. Čitanje mi obogaćuje rečnik, podstiče rad moždanih vijuga, regeneriše moždane ćelije. Iz knjiga sam mnogo naučio, što mi mnogo znači u životu.
Volim da pišem, to me ispunjava, slažući slova, reči i rečenice izražavam svoja osećanja, emocije, ljubav, razmišljanja, pogled na život i svet, zapažanja i sve što me okružuje. Mogao bih da se odreknem mnogih stvari u životu, ali od ljubavi, čitanja i pisanja nikad. To je nešto što ću ostaviti iza i posle mene, trag da sam postojao i živeo.
Volim veče i noć koji donose tišinu, dok posmatram Mesec i Zvezde, te male svetiljke koje kriju misterioznu tajnu šta se dešava gore međunjima. Volim dan, kada Sunce sija, kiša pada, pahulje veju i sneg zabeli. Svaki dan donosi jednu novu idilu i čaroliju, koja nikada neće ponovo biti ista.

Volim jutro, kada se probudim i zahvalim Bogu što sam jo uvek živ, što imam još jednu priliku da uzmem sve što mogu od ovog bednog života. Ma uzeću mu sve,  što mi nudi, a ukrasti ono śto mi ne da.
Čak volim i svoje bolesti, pa one su sastavni deo mog života, verne su mi, u stopu me prtate i siguran sam da nisu ljubomorne jedna na drugu,
i nikada mecneće ostaviti.
E pa, volim i jednu ženu, dobru, lepu, za koju bih sve učinio samo da bude srećna, da nikada ne oseti bol i tugu, da nikada ne pusti suzu, tu gorko-slatku-slanu kap, osim suza radosnica. Volim njeno prelepo lice, oči, drago kamenje, usne slađe od nektara, pića Bogova, grudi, simbol ženstvenosti i nežnog bića, telo kao u gorske Vile, kosu koju vetar miluje i na koga sam ljubomoran. Volim moju Boginju ljubavi, lepote i sreće, moje Božanstvo kome se klanjam i spreman sam da prinesem svoju žrtvu ka znak i dokaz obožavanja i poniznosti. Volim je jer ona zaslužuje vernu i iskrenu ljubav.
Volim svoj život, ma kakav bio, jer on je moj i ničiji više. Volim život i sve što nosi sa sobom, tugu, bol, radost, sreću.

Jednostavno, volim da živim.

.
Dejan Deki Simonović

2018-02-28T15:47:30+00:00

Leave A Comment

4 − three =